Ufff… jebote, odakle početi. Pa od početka konju nepotkovani!
„Nebo iznad luke bilo je boje televizijskog ekrana, uključenog na prazan kanal.“ – Vilijem Gibson, Neuromant(Neuromancer)
Uvod
Dakle, kao neko ko je fasciniran Japanom, i to ne samo animeom, mangom i sajberpankom, ceo život mi je bila želja da odem u Japan. I ne samo zbog ovog gore navedenog, nego me je oduvek fasciniralo sve u vezi sa njim. Ok, jasno mi je da je dosta toga „turistički“ Japan, i da su stvari tamo, kao uostalom i bilo gde drugde, poprilično zajebane. Ali da ne kenjam dalje o geopolitičkoj podeli sveta i rasplinjavam se jer će i ovako ovo biti praktično serijal jer svašta ima da se kaže o „Zemlji izlazećeg sunca“.
Elem, te 2023 je trebalo da idemo na neki safari u Afrikama u Tanzaniju, ali baš u to vreme i baš u tom delu Afrike se pojavio ni manje ni više Marburški virus! S obzirom na to da smo se dogovorili da to baš i ne mora da nam bude poslednje putovanje, i to da skončamo na takav način, izbor je ostao na Iki da nađe alternativu. Iki ko Iki, koja čuva svog nepotkovanog konja (prim.aut. mene) sve ovo vreme, smisli – Japan!
Aj prvo stvarno nešto korisno, pre nego što počnem da se raskenjavam o Japanu (Aleks, Mala vi ne morate ovo da čitate ponovo, naslušale ste se!) kako bi ovo mogao da se nazove „travel blog“.
Korisno za znati (možda ne i za čitati):
- udobna obuća! – i nije šala, po 25 soma koraka dnevno laganini za tih 11 dana koliko smo bili tamo
- pušenje – pušači, na’ebali ste! Pušenje u Japanu na ulici ne postoji kao pojam. Mo’š misliti kako je meni bilo. Ali, vaš omiljeni travel bloger ima rešenje! https://www.clubjt.jp/ jer su gospoda Japanci napravili Google mapu sa svim lokacijama po velikim gradovima sa obeleženim mestima za pušače (da, tretirani smo ko stoka poslednja), kao i restoranima, kafićima i birtijama gde je dozvoljeno.
- Viza – ne treba, tigar bato! Ali treba da se PRE puta popuni Visit Japan Web formular.
- Izleti – gde god ali svuda treba rezervacija, a dosta lokacija ima svoje sajtove pa je uvek bolje tamo da rezervišeš.
- Keš – onako, svi nešto pričaju da ne rade kartice, mi nismo imali tih problema u većim gradovima ali smo podizali keš, jebi ga, navika. Aerodrom nije imao uopšte loš kurs btw, samo ne u hotelima jer je očajan.
- Foto aparat – obavezno. Može i telefon ali da nije neki jadan. Ako nosite neku krštenu opremu, za obilaske ovim kulčinama od po 80 spratova, obavezno CPL filter! Sva stakla su presvučena folijom, pa ćeš telefonom, pogotovo noću, đoku da slikaš
- Par reči na japanskom nije na odmet naučiti – pro tip: Otsukaresama dešita (bravo ti ga bate/svaka čast) uvek izmami osmeh od inače rezervisanih Japanaca
- Engleski obavezno, prevodilac na telefonu radi posao skroz. Engleski generalno ne vole da pričaju jer misle da ne umeju da ga pričaju. Verovatno nikad nisu videli Dačića kako ga priča…
- Aplikacije:
- Japan navitime – ovde pravi rute jer je dovoljno da nabacaš lokacije i vreme zadržavanja i app ti izračuna koliko ti realno vremena treba za to. Meni je neki plan u Kjotu izračunao fazon „završava se plan u 4:32 ujutro“. Tako da obavezan alat da vidiš jel to što si hteo uopšte jebeno moguće.
- Tokyo metro, Japan Transit Planner – može ali ne mora, Google radi skroz ok
- Translate, Papago ili DeepL za hard kor Japance koji neće da pričaju Engleski
- neki konverter valute ako te interesuje koliko ćeš para da pukneš za nešto što doneseš
Ok, kad smo sa tim „tips end triks“ završili, jebi ga ne mogu da vam crtam sve, malo i sami istražite, pa da nastavimo.
Dakle, nas je ukenjalo da slećemo na aerodrom Haneda, manji, bliži gradu. Te dragi moji čitaoci sletesmo u…
TOKIJO
Vidi bato moj… Znaš kad ko kuče čekaš 49 godina da dođeš u Japan i to se konačno jebeno i desi. Znam samo da kada smo sleteli i završili papire (što ide vrlo brzo ako si me poslušao pa popunio Japan Web) sam rekao samo kratko „Brate… Japan“.
Nema patetike, nema osmeha od uva do uva, nema skakanja i drugih bilo kakvih sranja koja se viđaju na netu. Da li sam bio jebeno srećan? Naravno, brate JAPAN!
I onda odmah na aerodromu, potpuni sunovrat i hladan tuš… Zajebavam te, šta se primaš, seli smo u taksi i otišli u hotel.
Mislim nije se ovaj konj spremao za taj put 6 meseci džabe.
Hotel veliki, sobe male. Kad kažem male, vidi ovako, otvoriš srednji kofer ko knjigu i to ti je širina hodnika. Toliko. Ali zato bato moj, WC šolja peva, istovremeno je i bide, i greje ti bulju. Ogledalo se greje i logično ne može da se zamagli. I káda (mislim suprotno od tuša, ne pitam te kad ćemo na pivo). Káda je neki fazon u Japanu jer svuda gde smo bili, koliko god da je soba bila mala imala je kupatilo sa kádom. Valjda im je taj „onsen“ trip u krvi, jebem ga. Posle toliko sati leta, i dolazak u sred noći u poprilično uspavan Tokijo, treba ti momenat opuštanja.
Ima káda neki taj trip da dok se puni sipaš neki šampon da lepo zapeni, uvališ se ceo do guše i zapališ pljugu. Ok, ne zapališ je jer nema pušenja ni u sobama, ali aj zamislimo ovako: zapališ pljugu, i sačekaš da te onaj prefrontalni korteks iz prvog teksta o Turskoj malo sastavi sa samim sobom, povučeš jedan dim, onako zdravo, punim plućima što bi se reklo, i skapiraš da se nalaziš u jednom od najvećih gradova na svetu i nekih tričavih 13.500 kilometara od kuće.
I sam taj prvi nalet serotonina, mi je nekako najslađi. Nova lokacija, novi početak.
Telo je stiglo u Japan, duša još uvek putuje kroz ko zna koliko različitih vremenskih zona. Ležiš u kadi zavaljen i opušten, pljugaš, i jebi ga, gledaš u to „Nebo iznad luke boje televizijskog ekrana uključenog na prazan kanal“ iako nije stvarno tu…
A jeste…