Lagana šetnja u prošlost i Tursku (Deo drugi)

Ako ste propustili kuvanje u konzervi 1400km, možete to pročitati ovde

Nakon tog kraćeg odmora u Čanakalama, ili bolje rečeno spavanja, put u konzervi na točkovima se nastavio do Kušadasija još nekih 7 sati identično kao i ovo do Čanakala. Doduše, s obzirom da je bilo 2001. godine, čudi me da se uopšte ičega sećam…

Hotel se sećam da je bio nešto relativno blizu plaže, i možda na nekih pola sata peške od „centra“. Mislim, centra, fazon 5 ulica, od kojih svaka vodi naravno do luke, gde ovi sa skupljim ulaznicama krstare svetom i zajebavaju se tako što pristanu u neki primorski grad, izađu na par sati u šoping i vrate se svojim pomorskim avanturama. Znaš ono što sam rekao za trajekt i obične smrtnike u prethodnom? E ovo nisu obični smrtnici, i kod njih nema vetar u kosi na palubi, jer zašto bi kad imaju jebeni Titanik da se zajebavaju i bahanališu po istom 6 meseci po belom svetu i moru.

Hotel ko hotel. Bazen, bar, poneki koktel jer jebi ga rođaci, nisu samo ovi na brodu zaslužili da se malo odmore, ali osim toga, ništa interesantno.

E sad, pošto je moja Iki oduvek volela te „aktivne odmore“, gde umesto da se bleji po plaži, bazenu i kafiću i cevči pivo, ona bi htela da vidi i još nešto osim toga (i na tome joj beskrajno hvala), mi smo rešili da idemo na nekakve izlete u okolini Kušadasija. Sećam se da smo bili i u nekom vodenom parku. Svakako ništa što se ne može naći u praktično bilo kom drugom delu sveta.

Ono što je nama, kasnije će se ispostaviti bili vrlo zanimljivo i prelepo su Pamukale i Kleopatrini bazeni sa termalnom vodom. Naravno, i taj izlet je bio konzervom (ali ovaj put turskom) na točkovima nekih 2 i kusur sati.

Pamukale, iliti „Pamučna tvrđava“ u to vreme, su realno izgledale jebeno dobro. Bele terase ispunjene termalnim vodama, izgledaju kao snegom prekriveni glečeri ispunjeni vodom koja dramatično podseća na boju nekog jebeno dobrog tropskog mora. Sad ja mogu da kenjam kako ta nestvarna boja vode „podiže energiju i „smiruje um“ ali, jebi ga, stvarno jeste tako.

I možda upravo te Pamukale su mi bile najjači utisak sa tog putovanja. Ne more, ne akva park, ne jeftine kožne jakne, već ta lokacija koja je bajkovito izmeštena od mora, sa kaskadnim bazenima koja na prvi pogled deluju kao sneg (ili pamuk jel’da) u bojama koje nekako ne pripadaju tu.

Čak i kada očekuješ da je sve pod ledom, klizavo i nesigurno, gde moraš posebno da obratiš pažnju na svaki sledeći korak da se ne bi okliznuo i polupao k’o pička, taj osećaj je nekako romantično zbunjujuć.
Znaš ono kad očekuješ jedno, a bude ti servirano nešto sastvim drugo.
I pri tome uopšte ne pričam o „Lovačkoj šnicli“, niti travertinu od čega su napravljene…

I onda kad pomisliš, kul, to je to, jeste uživanje za gledati, skapiraš da se tu u blizini kriju pomenuti Kleopatrini bazeni. Ok, nisu baš na ovim santama leda koje to nisu, ali dovoljno blizu.

Specifično za njih, s obzirom da su izmešteni od ovih kaskada je da su smešteni kao jedna mala oaza kroz koju protiče ta termalna voda. Baš deluje kao jedan mali deo u Turskoj, dostojan jedne gospođetine Kleopatre. Ok, verujem da je to bilo daleko velelepnije od trenutnog stanja, ali čak i ovako deluje relaksirajuće i potpuno komplementarno samim kaskadama malo niže.

Ta termalno-mineralna voda, inače poprilično topla, fazon 35+ stepeni puna kalcijuma, pa kad se potopiš osećaj je kao da si na tretmanu zatezanja kože. Što nekako i ide uz Kleopatru kao poslednjeg faraona Egipta, verovatno apsolutnu prepičku tog vremena, jer tada nije bilo filtera na slikama i ketfiš fazona koji se mogu videti praktično na svim društvenim mrežama.

Lepo je znati da se dušom i telom nalaziš na istom mestu gde su nekada bili neki mnogo poznatiji i uticajniji ljudi. Naravno ne u istom trenutku i verovatno ne iz istog razloga, ali jebiga – prostor u kome se kupala Cezarova Kleopatra bio je isti onaj prostor u kome se kupala i moja Kleopatra…