Lagana šetnja u prošlost i Tursku (Deo prvi)

Ako te baš boli dupe da čitaš, evo da ti ispričam:

Bez fotki, čist tekst jer, jebi ga, fotke na Nokiji 3310 i nisu baš ne znam kakve…

Davne 2001. kada je svet po ko zna koji put uspeo da se dodatno sjebe i između ostalog, uspeo da usere pojam avionskog putovanja širom sveta, moja Iki je imala drugačiji problem.

U pokušaju da me odvoji od moje polu-pune (jer je polu-prazna pepeljara u ovom slučaju potpuni paradoks) je rešila da idemo zajedno u Tursku na more.

Autobusom.

Jebi ga rođaci, nije se imalo za avion, mada gledajući sada, siguran sam da jeste, ali je nekako prisnije voziti se sa nekim 28 sati, nego preleteti tih tričavih 2 sata. Sećam se da mi u tom trenutku tih 28 sati puta uopšte nije bilo toliko problematično, verovatno zbog toga što sam bio nekih 25 godina mlađi i ništa nije bilo teško.

Mislim, kenjam, jeste, i Iki će se složiti sa tim, ali nekako u to vreme, nakon svih pizdarija ti je potrebno da odeš negde, pa makar to bio i Kušadasi busom. Šta je 1400 kilometara za dvoje mladih i zaljubljenih.

Dozvolite svom avanturističkom duhu da vas nekada izbavi iz te učmalosti, jer se ne kaže džabe, „putovanje“. Zajebi komfor i „da stignemo što pre„, zabodi se u sedište autobusa ili voza, gledaj kroz prozor i iskoristi vreme u putu za unutrašnje glasove. Neće ti reći ništa što već nisi znao, ali jebiga, možda će ti reći nešto što nisi smeo ili hteo glasno da izgovoriš.

Bez ulaska u detalje puta, mislim, koje detalje, voziš se busom sa još 38 putnika, slušaš kako hrču i prde u snu, s vremena na vreme negde se čuje mljackanje sendviča ili eventualno neki lagani uzdah nekih drugih sa istom idejom kako se stidljivo cmaču, prva znamenita tačka – Dardaneli moreuz.

Ne bih smarao sa istorijom, imaš gugl i četdžipiti pa se informiši zašto je bitan, nama u tom trenutku nije bio bitan zbog toga. Ono zbog čega je bio bitan je pauza za noćenje pre nastavka do Kušadasija.

Trajekt, praktično bilo koje vrste, je nešto što je običnim smrtnicima verovatno najbliže pomorskoj avanturi. I ne, ne kenjam, već vidi; izađeš iz autobusa i sedneš na palubu i uživaš u vetru koji obično praši na sve strane i gledaš kako se početna tačka lagano udaljava od tebe, dok ti se ciljna istom brzinom približava.

Ok, nisu Dardaneli ne znam koliki, 35-40 kilometara, ali gde u Beogradu ili bilo gde u Srbiji, imaš 40 kilometara vode od jedne obale do druge. Nekako taj momenat kada iz jedne luke izađeš i željno očekuješ da se usidriš u drugoj, ima neki poseban šmek. Jes’, zajebano je ženama zbog kose, i ovima što imaju problem sa nemirnim stomacima, ali svakako meni barem, jebem ga, ima neku posebnu poetiku.

Elem, Čanakale, mali gradić koji ja u to vreme poimao nisam ič, jer, brate, daj taj Kušadasi i da se kupamo! Sad kad se prisetim, bio je vrlo simpatičan. Nije da smo ga nešto obilazili, jer bez obzira na godine, sedenje u busu uvek nekako prvo udari na krsta. Međutim tih nekoliko sati napolju u stvari je bilo nekako tiho i vrlo mirno. Kad kažem tiho, ne mislim da je biblioteka, već neki taj miris spokoja u vazuhu.

Znaš onaj trip: kahva, pljuga(matori, u Turskoj smo!), oštar miris luke koji kad duboko udahneš udara direktno na prefrontalni korteks. Ono, brate, nalazim se na 1000km od kuće, ceo jebeni svet je moj! Sutra počinjem da vežbam! Život je lep, ljudi su dobri! taj fazon. Ulična klopa, više nego pristojna, jeli neki kebab ili neki turski smotuljak u tortilji ako se dobro sećam. Ljudi prolaze, zagledaju ali ne bulje kao mečka u šarena vrata, jer je Iki plava. Ok, ne čisto plava, ali dovoljno da se brkatim Turcima probudi urođen instinkt za nečim što ne vide svakog dana.

Na ulici vrlo malo saobraćaja(jebem ga kako je sada), i puno pasa i mačaka.

A mačke bato moj kao tigrovi. Po 13 kila, glavudže pune ožiljaka iza kojih verovatno stoji neka priča o nekoj mački… ili mačoru. Ožiljci kao ožiljci, zarastu, izblede, ali priče o njima, nikada, njihove su, lične i deo identiteta. Kučići sitni i u odnosu na mačke deluju neuhranjeno. Ali ne jadno i ofucano, već samo, pa, neuhranjeno. Kao da su mačkama prepustili klopu, a oni nesebično klopaju šta ostane. Kasnije saznajem da Turci generalno imaju taj fazon da se prema životinjama na ulici ponašaju uljudno, i nije redak slučaj da ih ulični prodavci i prodavnice hrane, a da ih niko na to ne tera. I nikome ne smetaju…

Nastaviće se ovde…